Jedan mali dečak dospeo je u radnu sobu svog oca. Obično tamo nije smeo da se zadržava, jer su tamo ležali VAŽNI spisi. On to možda ne bi razumeo, pa bi sve razbacao. Zato su vrata sobe obično bila zaključana. Ali jednog dana je neko zaboravio da zatvori vrata, a i prozor je bio malo otvoren. Dečak je primetio otvorena vrata, a kad ih je odškrinuo nastala je promaja i jedan papir je pao sa pisaćeg stola. Bio je to vrlo VAŽAN papir, naime bila je to karta sveta, vrlo šarena, vrlo stara i istrošena. Dečak je spazio, uzeo u ruke, pregledao i vrlo mu se dopala. Kako je samo bila lepa i šarena! Počeo je da se igra s njom. Preklopio ju je jednom, dvaput, onda opet na drugu stranu, napravio je najpre mali čamčić od nje, zatim šeširić i vrlo brzo su iz jedne karte nastale dve, a malo zatim raspala se u mnogo delova. Dečak se veselio i razmišljao: »Kako su zgodni svi ovi mali šareni papirići, s njima se možeš igrati kao s kolaž papirom.« I tako je igra nastavljena. A onda je ušao otac. Video je dečaka kako se igra s kartom sveta, video je – na svoju žalost – da je svet bio rastrgan na sasvim male deliće. Ali dečak nije bio kriv, on je, eto, ušao u sobu i jednostavno se igrao. Kad je, međutim, primetio da je njegov otac izbezumljen, prestrašio se i on. Otac je rekao: »Sine, ti si ceo svet rastrgao u komadiće! Moraš opet da ga sastaviš!« Izvadio je trake za lepljenje iz svog pisaćeg stola, dao ih sinu i rekao: »Evo, uzmi i spoj opet svet u jedno, tada ćemo se nas dvojica bolje osećati.« Ali koliko god se dečak trudio nije znao kako da to napravi. Na kraju, on je bio još tako malen, a pred njim je ležalo toliko sitnih šarenih papirića da nije znao kako da sebi pomogne. Odjednom je dunuo vetar i okrenuo jedan papirić. Dečak, na svoje iznenađenje, ugleda da je na tom delu naslikano jedno oko. Okrenuo je i drugi papirić – tamo je bila nacrtana ruka, a kad je okrenuo još jedan, na njemu je bila nacrtana noga, na sledećem čelo, rame, opet ruka, itd...Vrlo brzo je okrenuo sve papiriće i mogao je sve delove da raspozna, jer i mali dečak je već znao kako izgleda ČOVEK.
Sad je pred njim ležala jedna zagonetka koju je mogao da reši. Dao se na posao i vrlo brzo je sastavio celog čoveka. Zalepio je sve delove i nastala je prekrasna slika čoveka. Okrenuo je sliku, a s druge strane – bio je tu opet ceo svet, ponovo u celini.
iz knjige "JEVANĐELJE LJUBAVI"
iz knjige "JEVANĐELJE LJUBAVI"
